Piogeni streptokok

Piogeni streptokok, streptokokus piogenes (lat. Streptococcus pyogenes) ili β-hemolitički streptokok iz grupe A je gram-pozitivna bakterija loptastog oblika iz roda streptokoka, koja raste u kolonijama u obliku lanca ili niti. Na hranljivoj podlozi krvni agar, stvara zonu β hemolize oko svojih kolonija, a po Lensfildovoj klasifikaciji spada u grupu A (videti streptokoke). Čest je uzročnik gnojnih infekcija kod čoveka, a može pokrenuti neke i autoimune bolesti, kao što su reumatska groznica i poststreptokokni glomerulonefritis.

Izgled i građa

Ćelijski zid ovih bakterija građen je iz debelog sloja mureina. Na površini ovg sloja nalaze se proteinske niti koje čine M-protein. Na osnovu građe ovog proteina se piogene streptokoke mogu podeliti u podgrupe (serovare). M-protein štiti ove bakterije od fagocitoze ćelija odbrambenog sistema. Piogene streptokoke poseduju u ćelijskom zidu i polimer ugljenih hidrata, C supstancu. Na osnovu građe ove supstance svrstane su u grupu A po Lensfildu (videti streptokoke).

Patogenost

Pored M-proteina za patogenitet ove bekterije su odgovorni toksini i enzimi koje one luče.

Streptolizin O, streptolizin S, uništavaju ćelijske membrane eritrocita i drugih ćelija organizma. Streptolizin-O deluje kao antigen i izaziva odgovor odbrambenog sistema u vidu stvaranja antitela. Merenjem koncentracije ovih antitela može se utvrditi infekcija piogenim streptokokama.
Pirogeni toksini streptokoka: A, B i C deluju kao superantigeni, tako što izazivaju preteranu reakciju imuniteta uz oslobađanje mnoštva medijatora zapaljenja, što dovodi do egzantema (osip) i enantema kod šarlaha, septičnog šoka itd.
Streptokinaza razlaže fibrin. Ovaj enzim koristi se i u fibrinolitičkoj terapiji.
Hijaluronidaza razlaže međućelijske supstance kao što su glikozaminoglikani u koje spada i hijaluronska kiselina.
DNKaza razlaže DNK.

Bolesti izazvane piogenim streptokokama

Invazivne bolesti nastaju kao posledica prodora i širenja ove bakterije u organizam, dok intoksikacije nastaju kao posledica dejstva toksina ove bakterije, često su oba mehanizma zajedno odgovorna za nastanak bolesti.

Infekcije streptokokama mogu biti lokalne i generalizovane. Streptokoke prodiru kroz sitne povreda (ogrebotine, posekotine itd) na koži i počinju da se šire.

U lokalne infekcije spadaju:

impetigo
erisipel (crveni vetar)
streptokokna flegmona
sinuzitis
zapaljenje srednjeg uha
tonsilitis itd.

U generalizovane infekcije spadaju:

sepsa
nekrotični fascitis itd.

Lučenjem streptokoknih toksina mogu nastati:

šarlah
septični šok

Bolesti koje su posledica infekcije streptokokama

Pojedine bolesti kao npr. reumatska groznica i poststreptokokni glomerulonefritis se mogu javiti nedeljama, mesecima, godinama i decenijama posle infekcije piogenim stafilokoka, kao posledica autoimunih procesa. Antitela koja organizam stvara u borbi protiv ovih streptokoka mogu se vezati i za neke ćelije organizma kao npr. ćelije endokarda ili se imuni kompleksi antitela i antigena mogu taložiti u bubrežnim glomerulima, zglobovima itd. izazivajući nihovo oštećenje.

Dokazivanje piogenih streptokoka

Piogene streptokoke se mogu identifikovati dokazivanjem antigena A koaglutinacijom (lateksaglutinacijom). Bakterija se može uzgajati i identifikovati i u bakterijskoj kulturi. Takođe može se meriti i koncentracija određenih antitela u serumu kao npr, antistraptolizin antitela.

U terapiji se koriste penicilini, jer su ove bakterije osetljive na njih.

Epidemiologija

Čovek je jedini rezervoar ovih bakterija. One se prenose putem kontakta ili iskašljanim kapljicama. Vreme inkubacije je par dana. 24 časa nakon početka terapije oboleli nije više infekciozan.